ЗОРАН М. ЗЕЧЕВИЋ ''СТАНИЋ  Мила  АНДРО  (1887-1986)ПОСЛАНИК ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ 1918.''

СТАНИЋ  Мила  АНДРО

 (1887-1986)

            Народни посланик Велике скупштине српског народа Црне Горе у Подгорици 1918. из беранског округа  за срез и варош Бијело Поље, угледни и имућни трговац, истакнута личност  Бијелог Поља са краја 19. вијека, учесник Мојковачке битке, ратни заточеник оба свјетска рата, хуманитарни радник, активиста Црвеног крста. Рођен је 1887. године у Бијелом Пољу у занатској породици  Мила Станића поријеклом из Подгорице, и мајке Даринке-Даре, рођене Вукојичић,  из које су поникла и два дипломирана правника, Срето (дипломирао у Цариграду) и Илија (у Солуну).

            У родном мјесту завршио је основну Српску школу и Школу за трговце, а у слободном времену научио свирати на виолини. Захваљујући браћи посветио се трговини и постао имућан трговац стекавши  велике посједе и бројне куће. Пред почетак Првог балканског рата предводио је делегацију бјелопољских муслимана у преговорима са сердаром Јанком Вукотићем ради мирног заузимања Бијелог Поља. Учесник је Мојковачке битке, а након капитулације Црне Горе интерниран у  злогласним логорима Неђмеђеру и Болдогасоњу, гдје је остао до завршетка рата. У међуратном периоду био је први предјседник бјелопољске општине и наставио бављењем трговином. Током 1935. купио је теретни камион ''Цитроен'' са којим је током 1936-37. године превозио пошту између Бијелог Поља и Пљеваља. Почетком Другог свјетског рата био је интерниран у италијанске логоре, најприје Бару (5-6. мјесеци), па Клосу у Албанији одакле је премјештен у Италију, а по капитулацији интерниран у Њемачку, логор Оснабрик, гдје је дочекао ослобођење.

            Послије ослобођења био је шеф трговинске задруге и предсједник задружне коморе Бијелог Поља на којој дужности је пензионисан. Из брака са Олгом Басекић имао је сина Ђорђија револуционара и народног хероја, и кћер Јелену удату Ивановић. На предлог трговачке коморе, Краљ Александар I одликовао га је Орденом Југословенске круне петог реда (1930). Пензионерске дане првео је у Бијелом Пољу, Врњачкој Бањи и Титограду. Преминуо је изненада у Матарушкој Бањи 1986. године, а покопан на градском гробљу Никољац у Бијелом Пољу.